Nakon tri bajpasa i golih borbi za život, nakon što je obolio od korone Irfan Mensur je jedva izvukao živu glavu
- Ne plašim se tog izdisaja – reči su Irfana Mensura koje će dotaći svakog, jer na pitanje o smrti on ima jednostavan odgovor:
- Kad sam odlazio na operaciju da mi ugrade tri bajpasa, znao sam da iza sebe ostavljam nešto.
Slavni glumac smrti je, prema sopstvenim riječima, gledao više puta u oči. Prvi put se to dogodilo tokom strašnih devedeseth godina prošlog veka, drugi put je “dah” smrti osjetio pred operaciju srca, a i prošle godine je imao mnogo sreće kad je prebolio korona virus.
- Bila je 1992. godina, a ja sam imao pištolj u ustima. Bukvalno! Mogao sam tada da nestanem – ispričao je glumac za Kurir. U popularnoj kafani “Stupica”, kraj Jugoslovenskog dramskog pozorišta, tada su se okupljali glumci, ali i pripadnici raznih krugova, pa i polusvijeta i kriminala.
- Neki primitivni ljudi, kad je sve bilo sivo, željeli su da se svi prezivamo na ić. Sa Žarkom Lauševićem su to veče htjeli da popiju piće, a mene su tjerali zato što se zovem Irfan Mensur – opisao je glumac veče koje se umalo završilo tragično.
Poslije toga je otišao iz Srbije i ekspresno dobio švedsko državljanstvo, ali je njegov očuh primijetio da u pasošu ima i neki vodeni žig koji Šveđani nisu imali – oznaku da je politički izbjeglica.
- Želio sam da izgradim svoju lozu i ostavim svoj trag i zato sam ime svog oca uzeo za svoje prezime. Ostavljam tri čovjeka iza sebe, Filipa, Pavla i Aleksu (Srnin sin iz prvog braka). Aleksu dijelim s njegovim ocem”, kaže glumac.
- Odgajio sam ga od njegove druge godine. On mu je tata, a ja sam mu ćale.
Glumački velikani Irfan Mensur i Žarko Laušević uspješno su se izborili sa korona virusom, zbog kojeg su zajedno bili hospitalizovani u KBC Bežanijska kosa. - Petnaest dana sam bio non-stop na kiseoniku. Čim su me priključili na mašinu, prošlo mi je kroz glavu da je to kraj. Bio sam blizu smrti, osjetio sam to, ali se nisam uplašio. Svi ćemo to dočekati prije ili kasnije. Sa svojih skoro 70 godina dovoljno sam uradio u životu, tako da ne brinem što me jednog dana više neće biti. Jedino što me je u tim teškim trenucima brinulo bila je činjenica da nisam nekim ljudima rekao sve što sam planirao – ispričao je Irfan.
- Lauš je ležao u apartmanu do mog. Stigao je u bolnicu nedelju dana prije mene, tako da je tamo već bio domaći. Družili smo se svakog dana, onoliko koliko nam je zdravstveno stanje dozvoljavalo. Bodrili smo jedan drugog. Kada je odlazio iz bolnice, ostavio mi je veliku šolju za kafu na kojoj je nacrtan smajli. Taj poklon je postao moja amajlija i trajaće dok ja budem živio – rekao je glumac.
Saznao je da je zaražen dok je pripremao predstavu “Ana Karenjina” u Narodnom pozorištu u Nišu, kada je osjetio pad koncentracije, iznemoglost i gubitak snage. Pojavila se i temperatura, pa je iz bolnice u Nišu hitno prebačen u bolnicu u Beogradu i sve se dobro završilo jer je bilo na vrijeme.
(express/alo)
