Posljednja situacija koja je mogla da eskalira, da nisu bili oprezni, dogodila se kada su u jednoj od rijetkih prilika odlučili da prošetaju Dunavskim kejem.
“Šetali smo kejem u Grockoj i prošao je auto koji nama u tom momentu nije bilo poznat. Kasnije smo na snimcima sa nadzornih kamera vidjeli da nam je više puta prolazio pored kuće, ali nas ti ljudi nikada do tada nisu uznemiravali. Auto je polako prolazio pored nas i dvojica muškaraca su počeli da nas vrijeđaju. Stali su i oni i mi. Iskoračio sam prema njima i pitao zašto to rade. Udario me je i adrenalin i strah ne sjećam se detalja. Kao da nisam bio svjestan. Ali se, ipak, precizno sjećam da je rekao da se sklonimo i da će da nas prebiju. To je ponovio dva puta. Znam identitet te dve osobe”, priča Jovan za Telegraf.rs.
Kako kaže, okrenuo se i nastavio dalje kako ne bi došlo do incidenta jer momke “poznaje iz priče, zna da su agresivni, da se biju i da prave probleme”.
Jovan živi sa dečkom koji je državljanin Bosne i Hercegovine. Osim stalnih prijetnji, velike probleme imaju i sa njegovim ostankom u Srbiji. Maksimum boravka je tri mjeseca, te zato konstantno moraju da prelaze granicu i vraćaju se kako bi boravak u našoj zemlji produžio.
Željeli da podignu svijest o problemima LGBT osoba
Njih dvojica su, u želji da podignu sijvest o problemima LGBT osoba u Srbiji o takvim temama počeli da govore na društvenoj mreži TikTok.
“Od kad je dečko došao i od kad smo počeli da snimamo, napadaju nas, vrijeđaju, pljuju na ulici, lome mi prozore na kući, jedno veče su dolazili i šutirali mi na vrata. Prolaze non-stop autom oko kuće, bacaju flaše. To traje već godinu dana. Pokušavamo da nađemo izlaz. Jako je teško”, objašnjava Jovan.
Kako objašnjava, u jednom momentu su ugasili profil na TikToku kako bi vidjeli da li je to razlog za sve što trpe. Ipak, pretnje i napad na imovinu su se nastavili.
“Na sve to, moj otac trpi pritiske i njemu sve to teško pada. Ljudi su primjetili da, kada se na TikTok uključimo uživo, svaki čas ustajemo i gledamo kroz prozor jer nam kruže oko kuće. Sad se to smanjilo zbog kamera, ali nekima nije stalo ni do toga što ima kamera jer znaju da niko neće da nas zaštiti. Odlučili smo da javno pričamo o tome jer je vrijeme da se neke stvari ovdje promjene. Ali, mi smo mislili da će neko da nas zaštiti. Pričali smo o tome da treba da se usvoji zakon o istopolnim zajednicama, o tome koliko to nama pravi problem. O svojim problemima smo pričali manje da ne bi okolina stekla utisak da je strah još veći, pa da nas napada još više”, objašnjava Jovan.
Diskriminacija na radnom mjestu
Probleme, kaže, ima i pri pronalasku posla. Smatra da poslodavac koji ga zaposli ne zna da je homoseksualac, ali da se situacija mijenja čim se istina, kao da će da utiče na njegov rad, sazna.
Nedavno sam počeo da radim u prodavnici. Prvi dan sam bio na pauzi ispred prodavnice. Jedan dečko je prošao pored mene i pljunuo me. Osjetio sam strah jer sam pomislio da može da me sačeka poslije posla i da me napadne. Vide nas da idemo u prodavnicu i samo se pojavi ekipa koja počne da nas vrijeđa. Više puta je moglo da dođe do fizičkog sukoba koji smo izbjegli jer smo pobjegli odatle”, dodaje Jovan.
Kako kaže, ima par ekipa koje im prave problem. Jedna je konstantna, ali počinju i da se pojavljuju nove.
“Svi nam govore da se ništa nije desilo, a bolje da se ništa ne desi, da pobjegnemo na vrijeme, nego da nas ubiju. Komšije su mojoj majci rekle da su vidjele da su nas pratili sa palicama. Pitanje je momenta kada će nešto opasno da se desi. Rekao sam policiji da nam konstano obilaze autom oko kuće i da je pitanje kada će da nam upadnu u dom. Zvali smo policiju i za štetu na kući. Pet puta su lomili prozor. Posljednji put nismo zamjenili, prije toga je otac zamijenio o svom trošku iako ni on nije ništa skrivio. Prvi put nismo zvali policiju jer smo bili u strahu. Tada su krenuli masovno da nas napadaju na ulici, stalno da nam prolaze pored kuće, non-stop su nas čekali da izađemo iz kuće da nas prebiju. Ja ne mogu ni da se sjetim koliko je vozila kružilo oko kuće tokom jedne noći. Od kad smo postavili kamere to se rjeđe dešava, ali i dalje dolazi do toga”, ističe.
“Sve sam to rekao policiji. Što se tiče štete na kući rekli su da ne mogu, da je u pitanju materijalna šteta i da nije njihova nadležnost ukoliko ne nađemo tačnog počinioca, a oni svi nose kapuljače i maske. Kada su nam posljednji put polupali prozor, jednog od njih sam prepoznao, ali ne mogu da tvrdim sto odsto da je on kad nosi masku i ima kapu. Nemamo načina da išta dokažemo. Ja idem ulicom i uključujem telefon na snimanje i ništa se ne desi. Kako isključim snimanje, neko nasrne na nas”, priča Jovan.
Došli su, kaže, u situaciju da ne znaju šta da rade. Jedini spas vide u tome da odu, ali za to nemaju finansijskih sredstava.
“Moramo da idemo stalno na granicu, a nemamo para za to jer ja ne mogu da radim. Puštali su nam nacionalističku muziku pored kuće. Mi smo sami u svemu ovome. Moj otac nam pomaže, ali ni on nema sredstava da nam pomogne da odemo odavde. Osjećamo se ugroženo. Jednom ili dva puta može da se desi da vam neko razbije prozor, ali toliko puta nije slučajnost”, rekao je.
Općinski sud Sarajevo / Prva presuda u BiH za diskriminaciju LGBTI osoba
Dosta ljudi koji ih napadaju, kaže, poznaje, ali je i dalje veliki broj onih koji dolaze i ne može sve da ih identifikuje.
“Mi se ne držimo za ruke na ulici, ne ljubimo se, pa da to nekom smeta. A i to ne bi trebalo da bude problem bilo kome. Ne znam zašto je nekom bitno šta neko radi u svom životu. Ako ja želim da volim drvo, to je moje pravo, ja ne gledam šta drugi rade. Nemamo osnovnu slobodu. Naša prava u sistemu ne postoje”, riječi su Jovana.
Primjećivali dron u dvorištu
Jedan dan su primjetili dron u dvorištu. Jovan je izašao, a letjelica je počela da se udaljava. Pratio ga je dok se udaljavao i vidio da se spustio iza muzeja. Tamo je stajao automobil, a vlasnici drona su su, kad se približio, kaže, otišli. Ističe da to nije bio jedini put.
“Otac je isto video dron prije nekih mjesec dana. Ne mogu da garantujem da je neka organizacija, ali postoji mogućnost da je grupa. Nas progone da odemo odavde. Do tog zaključka sam došao jer mi je otac rekao da se ništa nije dešavalo dok smo bili u BiH, a čim smo se vratili znali su da smo tu i polupali su prozor. Počeću da razmišljam na negativan način, nemam izlaz, ne znam šta da radim”, govori Almir.
U BiH su otišli na tri mjeseca kako bi probali da stvore novi život za sebe. Ipak, Almirovi roditelji ne prihvataju ni njih kao par, a ni činjenicu da im je sin homoseksualac.
Almir kaže da se plaši da se vrati u BiH jer strepi za svoju sigurnost.
“Moji su htjeli da me vode psihologu koji nema licencu, ali sam tada bio u kontaktu sa stručnim ljudima i sa psihologom koji ti dodjeli organizaciju. U strahu smo. Ja sam ovdje kao turista. U strahu sam da će u nekom momentu samo da mi kažu da moram da se vratim u Bosnu, a nemam kome. Veliku smo nadu polagali u zakon. Ovako smo nevidljivi, nemamo pravni osnov. Zaista nam je potrebna pomoć. Znamo i za neke slučajeve u kojima su pojedine države pomogle da nekog ko je u problemu sklone u drugi grad ili državu”, kaže Almir.
Praćenja se nastavljaju
“Otac je otišao da pogleda ko je u autu koji je bio kod naše kuće i unutra je bio dečko koji nas je napao. Dva sata su čekali, a na splavu su bila još dva momka koja su izašla iz tog automobila. Ne znam da li smo paranoični ili je osmišljeno da nas napadnu i da pobjegnu autom, ali ja nemam osnov da prijavim to. Ako nema osnova kad nam polupaju prozor, kad vidim da me prate reći će da umišljam. Često se dešava dobacivanje koje ukazuje na to da bi nas napali da nije neko tu. Sa namjerom se krećemo isključivo po javnim mjestima, gdje ima ljudi”, zaključuje Jovan. prneosi “N1“.
